Posljedica Presudu londonskog suda

Posljedica Presudu londonskog suda

 

Tokom suÄ‘enja Ejupu Ganiću u Londonu pokušani su pregovori u kojima se bukvalno trgovalo zahtjevom za ekstradiciju: ucjenjujući je Ganićem, Srbija je Bosnu i Hercegovinu pokušala da natjera da podrži Deklaraciju o Srebrenici. Usvojen kao rezultat evropskog pritiska,taj dokument je  predstavljao stepenicu ka kandidaturi Srbije za članstvo u EU. MeÄ‘utim, s obzirom na to da Bosna i Hercegovina  to nije prihvatila sa, a ni pojedine zemlje EU, Srbija je pokušala da se nagodi, u čemu je kao posrednik učestvovao i turski ambasador.

 

Proces u Londonu je pokazao sljedeće

-    Srbija zloupotrebljava meÄ‘unarodno pravo, posebno slučaj Ilije Jurišića,

-    Srbijanski pravosudni sistem je loš i korumpiran, u koga niko nema povjerenja,

-    Srbija revidira historiju kako bi izjednačila krivicu Srba i Bošnjaka,

-    Koštunicina Komisija za istinu i pomirenje ima deklarisani cilj izjednačavanje krivice, 

-    tezom da u Haagu ima najviše Srba se ne shvata zbog toga što su Srbi počinili najviše zlocina, već se shvata kao znak diskriminacije, pri čemu se traže nekakve prihvatljive kvote,

-    Najvažnije je to što je Srbija tokom procesa u Londonu prvi put zvanično priznala da je rat u Bosni i Hercegovini bio meÄ‘unarodni oružani konflikt. Ovim je konacno eliminisana stara teza o "gradanskom ratu" na kojoj je Srbija bazirala svoju odbranu pred MeÄ‘unarodnim sudom pravde povodom tužbe BiH za genocid. Srpska strana se trudila da izbjegne pojam "meÄ‘udržavni sukob", pa je zato izmišljen termin - combat conflict. Kada je srpskom timu skrenuta pažnja na to da traži ekstradiciju koja se razmatra samo u slučaju meÄ‘unarodnog oružanog sukoba, advokat Srbije - Luis - objasnio je da je rječ o lošem prevodu i saglasio se sa pomenutom kvalifikacijom,

-    Sve ovo pokazuje da od Miloševića do danas u Srbiji funkcioniše ista matrica po kojoj je, pomoću igre rječi i jezičkih zavrzlama, sav trud usmjeren ka tome da se izbjegne rasprava o suštini, agresiji Srbije na meÄ‘unarodno priznatu, suverenu, nezavisno, slobodnu državu Bosnu i hercegovinu. Setimo se sjednice VSO iz juna 1993. tokom koje Milošević, Momir Bulatović, Pavle Bulatović, Života Panić i Momčilo Perišić pričaju o tome kako je za Srbiju opasna i "kompromitujuća" činjenica da su oficiri JNA "upućeni" u Bosnu i Hercegovinu na platnom spisku jugoslovenske vojske. O tome se desetak minuta vodi rasprava, a onda Milošević, vjerovatno na zaprepašÄenje prisutnih, konstatuje da mu "nije poznato da mi imamo pripadnike VJ u BiH". Rječ je o "šifrovanoj" poruci koju svi odmah razumiju i prihvataju: nema vojske - nema ni agresije! Na taj je način funkcionisao Miloševićev mehanizam laži i samoobmane. Na isti način on funkcioniše i danas.

 

 

Posljedica Presudu londonskog suda može da bude obnavljanje tužbe BiH pred MeÄ‘unarodnim sudom pravde u Haagu. Srbija je priznala da je sve išlo iz Beograda. Osim toga, ne treba izgubiti iz vida da je u Haškom tribunalu počelo suÄ‘enje Momčilu Perišiću i pitanje je do čega čemo na kraju tog procesa doći. Jedna od tačaka optužnice je postojanje tzv. Centra 40 preko koga je vršena koordinacija izmeÄ‘u Generalštaba VJ i operacija u BiH.

 

S obzirom na eksplicitno priznanje Srbije da je do 15. maja 1992. učestvovala u ratnim operacijama u BiH, Bosna ima pravo da traži ratnu odštetu.Ako ste bili u ratu, posebno ako ste, kao što je to učinila Srbija, izvršili agresiju na BiH, onda na tako nešto nesumnjivo imate pravo. Šta će vojska jedne zemlje na teritoriji druge meÄ‘unarodno priznate države?! Ako je bio rat, meÄ‘udržavni oružani sukob, kako se tretiraju strani vojnici? Šta su oni? Rekao bih - legitimni vojni cilj. Šta drugo?!

 

U Srbiji je ozbiljan nedostatak pravne kulture, jer Srbi na  sve zakone reaguju na isti način: zakon koji ih štiti je dobar; onaj koji štiti mog protivnika nije. Interesi su uvjek ispred prava. Postojao je čovjek koji je taj princip odavno vrlo precizno definisao. Zvao se Adolf Hitler. On kaže da je "pravo ono što je u interesu njemačkog naroda".

 

Uprkos fijasku pred MeÄ‘unarodnim sudom pravde, Srbija je spremna da ide i korak dalje, da srlja i da Generalnoj skupštini UN, iako zna da će opet doživjeti debakl, podnese novu rezoluciju o Kosovu. Jednom nije dovoljno; poraz mora biti potvrÄ‘en. U Srbiji je, izgleda, jedini imperativ istrajavanje u glupostima, u pogrešnim potezima i srljanje u propast. Nažalost, taj princip se već dugo tretira kao največa moguća vrjednost.

   

Budući da srpski predstavnici u organima vlasti BiH nedaju saglasnost na zahtjev za reparaciju ili naknadu štete od Srbije, uzimajući u obzir poznate okolnosti, država BiH ima mogućnost da od ljudi traži da individualno podnesu opis štete koju su pretrpjeli, kao i zahtjev sudu da se utvrdi ko je za to odgovoran. Možete sakupiti hiljadu zahtjeva, a onda predati jedan. U zavisnosti od toga kako će taj jedan proći, gurate ostalih 999. Idete od slučaja do slučaja, što, naravno, ne bi pokrilo štetu koja je nanijeta BiH. Ne postoji meÄ‘unarodni sud koji bi razmatrao zahtjev za naknadu štete izmeÄ‘u pojedinaca. Ista stvar važi i za gradove.