Poricanje genocida je strategija države

 

Poricanje genocida je strategija države

 

Poricanje genocida je strategija države, kao što je genocid zločin države. Poricanje genocide je dvostruko ubijanje žrtve. Ne može se u ime slobode izražavanja, preći granica kojom se na bilo koji način ruši dignitet žrtve.

 

„Jer, ako vi kažete da se nešto nije desilo, time u stvari ubijate žrtvu drugi put. To je rekao Eli Vizel“.

 

Poricanje genocide ima svoja dva glavna učesnika. To su oni koji su počinili zločin. Oni imaju interes da se to prećuti, da se ne sazna, da se nametne kolektivna krivica čitavom narodu. Žrtve ćute, i time na neki način pomažu to poricanje, zato što kada se završi rat, to ekstremno nasilje, ekstremno ubijanje, one ulaze u fazu, ogromna većina, stida zato što su bili u tako ponižavajućim okolnostima i što nisu uspeli da zaštite svoje bližnje, porodicu, djecu, roditelje, što su bili toliko dehumanizovani. TakoÄ‘e, često imaju osećaj krivice što su preživeli, a svi njihovi su stradali, pa zato i sa godinama raste stepen samoubistava meÄ‘u preživjelim. Imamo još dve vrste ćutanja, a to je ćutanje onih koji su riskirajući život pomagali i spašavali. To je uvjek mali broj, ali ih ima, zato što se vrlo često po završetku ratnih sukoba u tom okruženju ne cjeni to da si pomagao nekome, ili to ljudi rade iz skromnosti. I, četvrta grupa, jeste najbrojnija. To su posmatrači koji su ćutali, koji su znali šta se dešava a nisu učinili ništa da to sprječe. I u manjoj ili većoj mjeri oni nisu homogena kategorija. U manjoj ili većoj mjeri oni su, u suštini, saučesnici.

 

Pored sudskog gonjenja zlocinaca postoji vrlo jako civilno društvo koje to ne dozvoljava zataskavanje zlocina, koje protestuje, koje se aktivira. Nije rječ samo o tome da to zakon sankcioniše, nego i društvo preko nedržavnih institucija. Podignu se mediji, podigne se univerzitet, vodi se rasprava o tome. Jednostavno, to je jedna druga politička kultura.

 

U postgenocidnom regionu je na  djelu promovisanje ratnih zločina umesto osude genocida. Mislim da je veoma bitno da se stalno podsjeća da ovo nije samo postratni region. Ovo je postgenocidni region sa najdubljim stidom ne samo onih koji su to činili, već i traumom zato što je tako nešto bilo moguće.

To je ono što je govorio Primo Levi, koji je bio zatočenik u Aušvicu. „Ja nemam stid zbog toga, ja imam stid zbog toga što je nešto takvo uopšte moguće”.

Mislim da će to biti trans-generacijski proces, a proces poricanja genocida je strategija države, kao što je genocid zločin države. Jer, nehapšenje optuženih po genocid, po 10, 16 godina u slučaju Mladića, jeste strategija države. Ovo hapšenje ipak omogućava proces razotkrivanja svih tačaka poricanja. On će trajati najmanje 100 godina, ako se bude na njemu radilo, a ako se ne bude radilo, onda će poricanje postati trajno.