O reviziji presude

U toku sveopšte hajke na zvaničnike Bosne i Hercegovine koji su zatražili od MeÄ‘unarodnog suda pravde reviziju presude od 26.februara 2007.godine donesene po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore u vezi primjene Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida, postavlja se jedino logično pitanje: Zašto Republika Srbija i Republika Srpska nisu tražile reviziju navedene presude ako smatraju da nisu krive za počinjeni genocid?

Svjedoci smo da Srbija i Republika Srpska odnosno njihovi lideri i institucije negiraju genocid počinjen u Republici Bosni i Hercegovini uprkos činjenici da je presudom MeÄ‘unarodnog suda pravde UN-a od 26.februara 2007.godine nedvosmisleno utvrÄ‘eno da je vojska i policija Republike Srpske počinila genocid u Srebrenici, da je vezano za genocid izvršen u Srebrenici u julu 1995.godine Srbija prekršila obavezu sprečavanja genocida prema Kokvenciji o sprečavanju i kažnjavanju genocida, da je Srbija prekršila svoju obavezu prema Konvenciji pošto nije izručila Ratka Mladića optuženog za genocid i saučesništvo u genocidu radi suÄ‘enja pred MeÄ‘unarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, i pošto na taj način nije u cijelosti saraÄ‘ivala s tribunalom.

Dalje je istom presudom presuÄ‘eno da je Srbija prekršila svoju obavezu da se pridržava privremenih mjera koje joj je Sud naložio 8.aprila i 13.septembra 1993.godine u ovom sporu, budući da nije preduzela sve mjere koje su bile u njenoj moći da spriječi genocid u Srebrenici u julu 1995.godine. Istom presudom Sud je odlučio da Srbija mora odmah poduzeti efikasne korake u cilju osiguranja punog poštivanja obaveze prema Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida kako je definisano u ÄŒlanu II Konvencije i prebaciti osobe optužene za genocid ili za bilo koje od ostalih djela u MeÄ‘unarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i u potpunosti saraÄ‘ivati s tim tribunalom.

Obzirom da je navedena presuda Srbiju i Republiku Srpsku svrstala u red sa Njemačkom i Ruandom, državama osuÄ‘enim za genocid, postavlja se otvoreno pitanje zašto Srbija i Republika Srpska nisu podnijele zahtjev za reviziju presude MeÄ‘unarodnog suda pravde od 26.februara 2007.godine ako smatraju da genocid nije počinjen i da nema njihove krivice i počinjenju genocida. Odnosno, zašto su se protivile zahtjevu za reviziju navedene presude koju je podnio agent BiH Sakib Softić?

Odgovor na ovo pitanje možemo naći samo u realnom i opravdanom strahu da bi u postupku po reviziji Srbija bila osuÄ‘ena za direktno učešÄ‡e u genocidu. Na ovaj način veći dio tereta posljedice počinjenog genocida Srbija prebacuje na Republiku Srpsku, kao entiteta Bosne i Hercegovine, pa samim tim i na Bosnu i Hercegovinu koja je upravo žrtva genocida. Drugo veoma važno pitanje na koje tražimo odgovor jeste: Zašto organi i tijela Ujedinjenih nacija od Srbije ne traže striktno poštivanje presude MeÄ‘unarodnog suda pravde od 26.februara 2007.godine koju Srbija od njenog donošenja krši?

Podsjetimo se odredbe tačke 8. dispozitiva citirane presude kojom je Sud odlučio da Srbija mora odmah poduzeti efikasne korake u cilju osiguranja punog poštivanja obaveze prema Konvenciji o kažnjavanju i sprečavanju zločina genocida u cilju kažnjavanja djela genocida, kako je definisano u ÄŒlanu II.

Konvencije i prebaciti osobe optužene za genocid ili za bilo koje od djela u MeÄ‘unarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i u potpunosti saraÄ‘ivati s tribunalom.

Naime, najbolji primjer kršenja odredbe ove tačke dispozitiva presude ogleda se u činjenici da je MeÄ‘unarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju još u januaru 2015.godine na osnovu ÄŒlana 29. Statuta izdao nalog za hapšenje i od Srbije zatražio izručenje Petra Jojića, Vjericu Radetu i Jova Ostojića, optuženih da su uticale na svjedoke u sudskom procesu protiv Vojislava Šešelja.

MeÄ‘unarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je u decembru 2016.godine zatražio od Vijeća sigurnosti Ujedinjenih nacija da osigura da se Srbija pridržava svojih obaveza iz ÄŒlana 29. Statuta tribunala. I pored toga Srbija ni do danas nije izvršila svoju obavezu koje joj nalaže Statut MeÄ‘unarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i presuda MeÄ‘unarodnog suda pravde od 26.februara 2007.godine donesene po tužbi Bosne i Hercegovine u vezi primjene Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida.

Nema odgovora ni na pitanje zašto MeÄ‘unarodni sud pravde nije podržao zahtjev MeÄ‘unarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i zašto i ovaj Sud nije zatražio od Vijeća sigurnosti UN-a da osigura provoÄ‘enje svoje presude od 26.februara 2007.godine donesene po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore, a posebno što navedena presuda ima status norme Yus Cogens koja obavezuje sve organe i tijela Ujedinjenih naroda i njenih država članica, pa čak i sam Sud koji je donio.

Ove činjenice otvaraju niz pitanja na koje Ujedinjene nacije trebaju dati odgovor, ne samo žrtvama genocida i ratnih zločina u Bosni i Hercegovini, već svim članicama Ujedinjenih nacija koje su osnivači Internacionalnog suda pravde čiju presudu Srbija krši od samog donošenja pa do danas. Potpuno je nejasno kako se može desiti da Srbija zbog neizvršenja presude najvećeg sudskog autoriteta UN-a ne trpi sankcije i kako članice Ujedinjenih naroda, a posebno članice Vijeća sigurnosti i Evropske unije s takvom državom mogu imati diplomatske odnose.

Na kraju pitanje svih pitanja je kako je Evropska unija dozvolila da sa Srbijom pregovara o pristupu EU i kako je mogla sa Srbijom u decembru 2016.godine otvoriti Poglavlje 5. pregovora? Jedno je sigurno. Srbija će se sigurno suočiti s posljedicama presude MeÄ‘unarodnog suda pravde i revizijom presude od 26.februara 2007.godine donesene po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore u vezi primjene Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida. Nadati se da će se te aktivnosti desiti što prije jer bi to imalo veliku korist, ne samo po žrtve genocida i ratnih zločina, već i za samu Srbiju i meÄ‘unacionalne odnose unutar Bosne i Hercegovine. Dok se to ne desi, organi i tijela Bosne i Hercegovine moraju poduzeti niz diplomatskih i pravnih mjera.