Genocid u BiH je namjeran pokušaj uništavanja Bošnjaka i BiH. Genocid u BiH je državni zloÄin jer se radilo o namjernom, organizovanom i sustavnom ubijanju Bošnjaka, zbog njihove pripadnosti islamu, bošnjaštvu i bosanastvu, jer su genocidne težnje podupirane, pomagane, planirane i izvršavane od strane državnih struktura Srbije i Crne Gore sa dokazanom i pokazanom namjerom potpunog uništenja bošnjaÄkog naroda i bh državnog i društvenog tkiva. Genocid nije sluÄajna pojava, nego nužna posljedica lošeg stanja Älanova srbijanske i crnogorske državne i društvene strukture koja je poÄinila zloÄin sa iskljuÄivim ciljem velikodržavnog projekta koji je tražio teritorije za ostvarivanje Velike Srbije. Posto su na tim teritorijama Srbi bili u manjini, moralo se pristupiti odstranjivanju Bošnaka.
Proglašenje genocidne paradržavne tvorevine 9. januara 1992. godine , oznaÄilo je jasno šta je cilj velikosrpske ideologije. Okupirati što veći dio BiH i oÄistiti ga od Bošnjaka, a zatim natjereati meÄ‘unarodnu zajednicu opsadom Sarajeva i drugim masovnim zloÄinima da prihvati realnost i odobri postojanje genocidnog entiteta, koji će se, u budućnosti, voljom naroda koji u njemu živi, pripojiti matici Srbiji. Uklanjanje Bošnjaka je bio kljuÄni uslov opstanka nove genocidne tvorevine, jer je ista bila proglašena na teritorijama na kojima su Srbi bili u manjini.
Kao što je cilj bio jasan, bila su jasna i sredstva, terorom, ubijanjem, silovanjem, mućenjem, pljaÄkanjem, ponižavanjem, rušenjem, natjerati Bošnjake da se isele i ostave sve što imaju. BošnjaÄke kuće i imanja pokloniti Srbima iz drugih djelova BiH, koji će na poziv vlasti genocidnog entiteta doći na svoja tkz. vjekovna ognjišta. Genocid, kulturocid, ekocid, etnocid, urbicid, silovanje, prisilno etniÄko ÄišÄ‡enje i elitocid su imali za cilj potpuno i definitivno odvajanje naroda i njihovo grupisanje na zasebnim teritorijama. Temelj ovog plana je bila bivša JNA, koja je davno prije agresije i genocida, u miru, markirala bošnjaÄku teritoriju i uzela na nišan Bošnjake.
Karadžić je za govornicom Skuštine BiH izrekao prijetnju da bi u sluÄaju proglašenja nezavisnosti BiH, Bošnjaci mogli nestati sa lica zemlje. U intervjuu Dugi 26. oktobra 1992. godine Kardžić je pojasnio svoje zloÄine. "Bošnjaci su najviše ugroženi ne samo u fiziÄkom smislu, i ja nisam mislio da bi oni nestati samo fiziÄki, to je takoÄ‘e poÄetak njihovog postojanja kao nacije". Karadžić je to mogao javno reći jer je znao da su završene pripreme za velike zloÄine agresije i genocida.
AmeriÄki nauÄnik Norman Sigar u knjizi Genocid u BiH - Politika etniÄkog ÄišÄ‡enja navodi najprije stav koji je nametnula agresivna velikosrpska propaganda da, navodno ne bi bilo rata ni etniÄkog ÄišÄ‡enja da meÄ‘unarodna zajednica nije priznala BiH kao samostalnu, nezavisnu, suverenu državu. Ali pripreme za agresiju i genocid u Srbiji su poÄele znatno prije nego što se uopšte razgovaralo o samostalnosti BiH. Još krajem osamdesetih godina poÄela je priÄa o nepravednim avnojevskim granicama, ugroženosti srpstva i prava Srba da žive u istoj državi. Posebno je bila izražena antimuslimanska kampanja. Rat za promjenu granica izmeÄ‘u republika i nasilno protjerivanje drugih naroda iniciralo je politiÄko rukovodstvo Srbije kao naÄin stvaranja srpske nacionalne države. Hrvatsko voÄ‘stvo je izabralo istu strategiju. Tako je 25. marta u KaraÄ‘orÄ‘evu, izmeÄ‘u Miloševića i TuÄ‘mana, potpisan plan o podjeli BiH.
Norman Sigar navodi primjere koji potvrÄ‘uju srpsku nacioanalistiÄku politiku:
MomÄilo Krajšnik, predsjednik srpskog parlamenta: "Srpski cilj je veoma jednostavan. Mi smo naslijedili istorijsku ulogu ispunjenja zadatka koji su prethodne generacije nepotpuno obavile, taj zadatak je da zaokružimo naše etniÄke prostore". Srpska svarnost, 125, 09. 1993, str. 5.
Božidar VuÄurević, zloÄinaÄki guverner Hercegovine: "Obavještavam srpski narod da ćemo mi ispraviti nepravdu u vezi sa granicama koje je Tito povukao svojim prljavim prstima. On je srpsku zemlju definitivno dao Hrvartima i Muslimanima. Muslimani su samo beznaÄajna manjina i moraju se pokoravati srpskoj veÄini. Mi nećemo odustati, već Äemo ih gonit, ako treba sve do samog Zagreba". Danas, 29.10.1991. str. 54.
Radovan Karadžić, predsjednik srpske genocidne tvorevine, "Srpska država nema nikakve potrebe da u svojim granicama drži svoje neprijatelje. Srpska država treba biti dom srpske nacije. Tanjug, 19.07. 1993".
Norman Sigar zakljuÄuje: „Za srpsko rukovodstvo genocid je bio nacionalna politika. Prvobitni šokovi, uzrokovani masovnim napadima na civile, kao i brze kampanjske akcije, doprinijele su, u poÄetnoj fazi, da se ljudi odluće da idu, što je bez ikakve sumnje, srpsko rukovodstvo upravo i željelo. Dodatna korist koju je donosila upotreba najstrašnijih zloÄina u Evropi poslije Drugog svijetskog rata bilo je paljenje etniÄkih strasti, što je trebalo da natjera i one Srbe koji su bili protiv takve poltike da se pridruže svom nacionalistiÄkom rukovodstvu. Korištenje takvih metoda trebalo je da zatruje odnose meÄ‘u zajednicama do te mjere da bilo kakvo kasnije prilagoÄ‘avanje ili koegzistencija postanu nemogući".
Sve prolazi u našim dušama, dušama žrtava razbacanih po Kanadi. Živimo kako znamo i umijemo, gutajući tugu za mrtvima i nostalgiju za rodnim krajem, iz kojeg zapravo i nikad nismo ni otišli. Gledamo oÄima koje više ne vide. Gledamo u svijet, u bošnjaÄke i bh duhovne i politiÄke faktore, od kojih više ništa ne oÄekujemo. Gasimo Äežnju za onim što je nekada bio život. Živimo na pola puta od ništa do nigdje. Suviše smrti. Samo sjećanje ne umire. To je jedino još što je ostalo, to je jedino što više niko ne može ubiti u vremenu užasa.
U ime žrtava agresije, ratnih zloÄina i zloÄina genocida izvršenih protiv Bošnjaka, a prema presudama i karakterizacijama ovih zlodjela na MeÄ‘unarodnom sudu pravde, MeÄ‘unarodnom kriviÄnom tribunalu za podruÄije bivše Jugoslavije, Savjetu sigurnosti UN, ameriÄkom Kongresu i Evropskom parlamentu, mi Bošnjaci, žrtve zloÄina agresije i genocide nikada nećemo priznati posljedice tih najtežih zloÄina protiv Äovjeka i civilizacije.
BošnjaÄki civilizacijski nivo, bošnjaÄki moral i bošnjaÄka sveta obaveza prema nevinim žrtvama zloÄinackog poduhvata osmišljenog u Srbiji i realiziranog od strane Srbije i njenih surogata u BiH, je ne prihvatiti zloÄinom ostvarene granice, ne prihvatiti zloÄinom stvorenu paradržavnu tvorevinu na pola teritorije BiH, u kojoj su još uvjek ugroženi život, dostojanstvo, kulturna i duhovna tradicija i imovina Bošnjaka. Genocidna tvorevina nije bila, nije sada i nikada neće biti od Bošnjaka prihvaćena. Trenutno dejtonsko društveno i državno ureÄ‘enje BiH, odraz je nesposobnosti bh politiÄkih subjekata da se izbore za jedinstveno državno i društveno tkivo BiH, kao i neprihvatanja Presude MeÄ‘unarodnog suda pravde i ostalih temeljnih elemenata Povelje UN i Internacionalnog prava, od strane kljuÄnih faktora internacionalne zajednice.
Pozivam sve Bošnjake i sve istinske prijatelje istine i pravde, a posebno žrtve da se zamisle, da prelistaju stranice pamćenja, da zabilježe zloÄine agresije i genocida. To je bošnjaÄki dug prema Bošnjacima, BiH, istini i pravdi. To je jedini bošnjaÄki put u zemaljski i nebeski život. To je jedini bošnjaÄki izbor. Jer su zloÄinci i ljudsku smrti i ljudski život pretvorili u bezliÄni pojam, u poniženje, u oduzimanje ljudske i božanske dimenzije, sa ciljem da se Äitav jedan narod ubije i svede na mjeru koja nije dostojna postojanja, pa Äak i Äasne sahrane nevinih žrtava. To je ubijanje iza koga ostaje samo pustinja bez išta ljudskog. Na savjest zloÄinaca je pala magla koja se neće dugo podići. Sve dok se istinski mir i pravda ne vrati i živima i mrtvima, BiH će biti zemlja mrtvih, zemlja koja nije ni na ovom ni na onom svijetu, zemlja u kojoj je mrak progutao ljudsku savjest. Za takve zloÄine, zloÄinci moraju odgovarati da bi naša djeca mogla imati normalnu budućnost.
A, koliko ubica još živi slobodno? Koliko pljaÄkaša uživa u otetom? Koliko je onih koji su to sve organizovali, vodili, podsticali, pomagali? Koliko je tragiÄnih sudbina prošlo neopaženo? Koliko je ljudske patnje izbrisano iz sjećanja? Kolika je to koiliÄina nepravde?
Srebrenica podsjeća svakog Äovjeka, ma ko bio i ma gdje bio, da se istina o zloÄinu protiv nevinog Äovjeka ne može sakriti i da se pravda ne može izbjeći. Ta tamna mrlja covjecanstva, podsjeća nas žrtve zloÄina da je ljubav a ne mržnja zajedniÄki spas, da je mir a ne rat zajedniÄka sreća, da je suživot a ne nasilje zajedniÄka blagodat, da je istina a ne laž zajedniÄki izlaz iz mraka na svjetlo, da je pravda a ne krivda pravo te da je pomirenje a ne osveta obaveza.
Osudjujemo one clanove Parlamenta BiH bez dovoljno morala, koji nisu usvojili rezoluciju o Srebrenici i porucujemo im doći će neki drugi saziv parlamenta i novi ljudi koji će imati dovoljno morala da javno priznaju i kažu da je ovakav zloÄin nedopustiv, da to više nema veze s politiÄkim opredjeljenjima, već ima veze sa istinom i pravdom.
Porucujemo da nema dobrih odnosa sa Srbijom dok ona ne prizna zloÄine koje je poÄinio Miloševićev režim i dok ne bude uhapšen Ratko Mladić.
PoruÄujemo bošnjaÄkom politiÄkom i duhovnom faktoru i svim politiÄkim i duhovnim faktorima u BiH, vašom neaktivnošÄu doprinosite uspjehu onih koju su produkovali i provodili politiku etniÄkog ÄišÄ‡enja, agresije i genocida, jer se povaratak izbjeglica koji je garantovan Dejtonom, nikada u pravom smislu nije ostvario. MeÄ‘unarodni sud pravde donio presudu o genocidu u Srebrenici, ali je ta presuda ostala bez pažnje koju zaslužuje. I UN su priznale veliku nepravdu koje su poÄinile prema Srebrenici. U izvještaju UN o Srebrenici se navodi da je "Srebrenica iskristalisala istinu koja je prekasno shvaćena od strane UN i svijeta. Tragedija Srebrenice će nas zauvijek proganjati.